KINESKA ambasada u Moskvi podsetila je nedavno, povodom dešavanja u Ukrajini, da su SAD inicirale 81 odsto od 248 oružanih sukoba u svetu od Drugog svetskog rata, kao i da su neposredno bombardovale 33 države, neke i u više navrata.
Statistika je još strašnija kada se prebroje žrtve, ali je porazno da je njihov broj praktično bio nepoznat dok ga 2015. nije izneo psiholog prof. dr Rajner Mausfeld na predavanju o tehnikama menadžmenta javnog mnjenja:
– Na osnovu zvaničnih dokumenata možemo zaključiti da su SAD od Drugog svetskog rata do danas odgovorne za smrt 20 do 30 miliona ljudi. Budući da je reč o tako velikim brojkama, moramo da se zapitamo: kako je te stravične razmere uopšte moguće sakriti od stanovništva? Činjenice su poznate. Samo su postale nevidljive kao posledica raščlanjavanja i izostavljanja konteksta. To znači da se jednostavno nije dogodilo. A i ako se dogodilo, ne igra veliku ulogu. To nikoga ne zanima.
Aktuelni propagandni rat je gotovo identičan onome koji je 2016. razotkrio bivši agent CIA Robert Ber, operativac u razaranju SFRJ devedesetih: “Cilj propagande bio je otcepljivanje jugoslovenskih republika kako bi se odvojile od matice i postale samostalne. A za to nam je bio potreban žrtveni jarac kojem će za sve biti pripisana odgovornost, dakle i za rat i za nasilje. Srbija je izabrana da odigra tu ulogu pošto je na određen način bila stožerna republika tadašnje Jugoslavije. Postoje dva razloga iz kojih je usmerena pažnja ka Kosovu: kao prvo, zato što tamo postoje dragocene rude i druge sirovine, a kao drugo, kako bismo tamo postavili vojnu bazu NATO.”
Dr Ganzer je u izuzetnoj knjizi “Nezakoniti ratovi” objasnio kako ta mašinerija tajnih operacija SAD funkcioniše kroz istorijske primere pripreme i izvođenja ratova, državnih udara i terorističkih akcija. Uspešni poduhvati iz pedesetih i šezdesetih godina 20. veka su model i za današnje operacije.
Na primer, mehanizam nezakonitog svrgavanja iranskog premijera Mosadega iz 1953. je primenjen u obojenim revolucijama i arapskom proleću s početka 21. veka.
Greh visokoobrazovanog premijera Mohameda Mosadega bio je protivljenje beskrupuloznom iskorišćavanju “crnog zlata” iz siromašnog Irana koje je sprovodila anglo-persijska naftna kompanija. On je tražio pravedniju podelu prihoda, Britanci su odbili, a Mosadeg je nacionalizovao izvore nafte. Čerčil je zatražio pomoć od SAD, a Alen Dals, šef CIA, odobrio je tada ogromnih milion dolara “za korišćenje u svim akcijama koje vode ka Mosadegovom svrgavanju”. Za šefa tajne operacije “Ajaks” imenovan je Kermit Ruzvelt, unuk američkog predsednika Frenklina Ruzvelta. Organizovao je otmicu i ubistvo Mosadegu odanog šefa teheranske policije, a zatim je ambicioznom generalu Zahediju obećao premijerski položaj ako izvede puč. Prevrat nije uspeo jer su Iranci voleli patriotu Mosadega, ali Ruzvelt nije odustao. Sastao se sa vođama kriminalaca čije je bande angažovao kao vojsku prevrata.
– Potom su 19. avgusta 1953. bande koje je obučila i finansirala CIA izazvale haos u celoj zemlji – navodi Danijele Ganzer. – U Teheranu su napale ministarstvo spoljnih poslova, glavno sedište policije i glavno sedište vojske. Najnovija istraživanja koja se bave pučem u Iranu pokazuju da se CIA nije ustručavala da lažira terorističke napade usmerene protiv muslimana kako bi ih pripisala premijeru Mosadiku i tako mu narušila ugled, što je potvrdio i izveštaj ove obaveštajne agencije, koji je obnarodovan u skorije vreme.
Prva uspešna totalna kontrola medija izvedena je 1960. u vreme kada je CIA, uz odobrenje državnog vrha SAD, regrutovala, naoružala i obučila 12.000 kubanskih emigranata u kampovima u Gvatemali za invaziju na Kubu. Kada su kubanski predstavnici u UN pred Savet bezbednosti izneli detaljne podatke o zaveri, potkrepljene fotografijama, ambasador SAD ih je nazvao lažovima.
– Za pažljive posmatrače nije bila više nikakva tajna da u Gvatemali postoje vojni kampovi za obuku, ali masovni mediji su uoči invazije u Zalivu svinja potpuno zakazali – navodi Ganzer. – Tek mnogo godina kasnije saznalo se da je CIA tada već pružila pipke i ubacila svoje ljude u medije, kao i da je posredstvom poverljivih osoba sprečavala objavljivanje nepoželjnih izveštaja.
Spisak novinara iz važnih medija koji su sarađivali sa CIA bio je istinski “Ko je ko” u okvirima američke industrije medija, objasnio je Hauard Hant, koji je od 1949. do 1970. radio za CIA. A pošto je CIA naložila da novine ne smeju da izveštavaju o predstojećoj invaziji, toj temi nisu se posvećivale ni novine, ni televizijske stanice.
TAJNA VOJSKA ALIJANSE
NATO je u Evropi imao “tajne odrede za ratovanje iza neprijateljskih linija”, navodi Danijele Ganzer:
– U Nemačkoj su Amerikanci u njih vrbovali bivše pripadnike SS. Te tajne odrede obučavale su britanske i američke specijalne jedinice, posedovali su eksploziv i tajna skladišta oružja i, po pravilu, bili deo vojne obaveštajne službe zemlje NATO u kojoj su smešteni. Neki od tih tajnih odreda NATO bili su umešani u zločine kao što su rušenja vlada, teroristički napadi i mučenja, pa je zato 1990. Skupština Evropske unije tražila da delovanje “tajnih odreda za ratovanje iza neprijateljskih linija” u svim zemljama NATO bude podrobno istraženo. Međutim, Severnoatlantska alijansa je blokirala taj zahtev.
