Pakao rata i početak bombardovanja Bojan Milivojević je sa porodicom dočekao u Kosovskoj Mitrovici. U rodnom gradu proveli su svih 78 dana napada NATO avijacije. Tada je bio dečak. Danas, kao porodičan čovek, sećanja tog dečaka nosi duboko u sebi. Mada, i sam priznaje da bi voleo da može sve te dane da zaboravi.
Srbi na Kosovu i Metohiji što iz ponosa što iz prkosa, retko pričaju o tim teškim danima agresije NATO alijanse, koji u južnoj srpskoj pokrajini kao da nisu ni završeni. Za njih kao da još traju.
78 dana podruma
Milivojević je za Sputnjik pristao da govori o tom periodu, iako nije želeo da se slika, uz često ponavljanje rečenice da su dani bombardovanja duboko urezani u njegovom pamćenju. Iako je imao svega devet godina jezive slike su mu i dalje pred očima. I ovog, kao i svakog 24.marta, nanovo ožive bolne uspomene.
„Početak bombardovanja pamtim u lošem svetlu. Jako stresno. Sećam se da sam bio u kupatilu kada su pale prve bombe. Krenuo sam da se tuširam. Kroz prozor smo čuli sirene za vazdušnu opasnost. Odmah nam je naređeno da se cela zgrada evakuiše. Trčali smo u sklonište, u podrum-sklonište. Za nekoliko sekundi sve komšije iz zgrade našli su se dole“, prenosi nam svoje sećanje Bojan.
Dani u podrumu, bili su mu svakodnevnica. Igrao se pod svećama. Uz zvuke sirena se ustajalo i ležalo. I tada niko nije ni slutio da će taj mrak i strah trajati čitavih 78 dana.
NATO bombe 100 metara od zgrade
Nikada neće zaboraviti trenutak kada je NATO pogodio zgradu Sekretarijata unutrašnjih poslova u Kosovskoj Mitrovici koja se nalazi na manje od 100 metara od zgrade u kojoj je živeo.
„Ujutru oko 8:30-9:00, eksplodirale su 2 granate. Mi smo tada izašli do prodavnice u zgradi, po hleb. Oglasila se sirena za prekid vazdušne opasnosti i potom je eksplodirala jedna granata i mi smo počeli da trčimo, tada je eksplodirala i druga. Bilo je strašno, bilo je svuda prašine i stakla su popucala. To je bilo davno, pre 24 godine, ali pamtim svaku sekundu“, priča Bojan.
Kosovska Mitrovica bila je česta meta avijacije NATO. Ciljevi su bili proizvoljni, mislio je tada Bojan, a tek sada shvata da je gađano sve ono što se učinilo sumnjivim za pripadnike NATO koji su pomoću bespilotnih letelica neprekidno osmatrali čitav grad.
„Sećam se, da je bilo na brdu iznad Kosovske Mitrovice, gde su mi živeli baba i deda, još užasnih eksplozija. Pogođeno je brdo gde su navodno mislili da je bila stacionirana vojska tadašnje SRJ, ali se ispostavilo da nije bilo ništa, nego ostaci neke tvrđave i improvizovanih bunkera koji postoje i dan danas. Oni su videli iz aviona nešto preko radara, ali su to ostaci iz Prvog ili Drugog svetskog rata, nije bilo vojske. Sećam se da, kada je eksplodirala jedna od granata na brdu iznad Mitrovice, moja baba je od siline detonacije pala sa stolice. Baba i deda su bili jako stari i morali su da izadju u dvorište jer kuća nije imala podrum da se zaštite, pa su izašli na otvoreno“, nastavio je Bojan.
Traume koje ne prolaze
I danas 24 godine kasnije on kaže da su dešavanja iz proleća 1999 ostavila posledice po čitavo stanovništvo bez obzira koliko je ko godina imao tada.
„Sve je to ostavilo dosta posledica na nas. Imali smo traume, moji drugari i ja, i cela naša generacija. I dan danas kad čujemo zvuk sirene za vazdušnu opasnost, nikada nije prijatno i ne može da se zaboravi. Ti boravci po podrumima… bilo je dana kada nismo izlazili iz podruma, išli smo kući samo do WC-a, da se okupamo i sredimo, i odmah se vraćamo u podrum na zvuk sirena. Dok je trajala agresija i bombardovanje, sećam se da su svi bili u podrumu. To sećanje je sada kao kroz maglu, kako vreme prolazi to se nikada neće zaboraviti, i te traume nikada neće moći da se izbrišu.“, uveren je on.
Bojan se seća i kraja rata i dolaska mirovne misije, a izdvaja da su pripadnici UNMIK naročito oni iz afričkih država bili mnogo više prijateljski raspoloženi naročito prema deci od NATO vojnika koji su bili drski i brutalni.
„Kada su došle mirovne trupe, ja sam bio dosta mlad, ali se sećam da su bili korektni prema nama, deci, dok smo se igrali u onim parkovima koji nisu bili uništeni i minirani i gde nije bilo bombi. Pripadnici Umnik policije, pogotovo tamnoputi ljudi iz Afrike, bili srčani i blaži prema nama nego stranci sa Zapada. Vojnici KFORA su se ponašali profesionalno, vojno. Ti vojnici su svedočili šta smo preživeli, i videli da smo u igri koristili pištolje na kuglice, na vodu, luk i strelu i da oponašamo rat. Želeli su da nam to izbrišu iz sećanja, uzimali su nam te igračke, i davali nam Lego kockice i druge igračkice. Ponavljam, to je bila Umnikova policija, a naročito pripadnici iz Afrike. Sa jednim smo bili prijatelji, igrao je sa nama fubal. Čini mi se da je iz Kameruna ili Nigerije, ne mogu da se setim“, završio je Bojan svoju priču o danima koje je kao devetogodišnjak prošao i vremenu koje ga je nateralo da hteo to on ili ne brže odraste.
Kosovska Mitrovica i danas proživljava dane koji više podsećaju na rat nego na mir. Mnoge porodice i sada ne znaju koja i kakva ih budućnost čeka, na svakom koraku su srpske zastave koje pokazuju pripadnost Srbiji i opredeljenost naroda koji ovde živi da je njihova država Srbija.
Sa druge strane su albanske zastave, učestala hapšenja Srba i samo prisustvo NATO vojnika ni gotovo četvrt veka kasnije našim sunarodnicima ne ulivaju poverenje u misiju „Milosrdnog Anđela“.
A Srbi će vam u svakom razgovoru reći da ovde rat nikad nije pristao i da i dalje traje njihova borba za slobodu.
