Ponekad čovek ne shvata koliko su mu važne neke stvari u životu dok mu ih neko ne oduzme.
Zaboravi i koliko je sloboda važna pa i ona kretanja, dok vam je neko silom ne oduzme. Zato sam ja zahvalan sarajevskim bezbednjacima i političarima što su mi pomogli da razumem koliko mi Republika Srpska znači i koliko je mnogo volim. Kaže ovo u intervjuu za “Glas Srpske” srpski istoričar Miloš Ković, upriličenom povodom njegovog prvog dolaska u Republiku Srpsku i Banjaluku, nakon što mu je u maju ove godine ukinuta zabrana ulaska u BiH, a koja je bila uvedena jer je navodno predstavljao bezbjednosnu prijetnju po BiH.
GLAS: Srpska je gotovo satjerana u ćorsokak, zbog sve otvorenijih napada koji podrazumijevaju njeno institucionalno uništavanje i ogoljavanje. Kako da se rukovodstvo Srpske ponaša u takvim nametnutim okolnostima koje ugrožavaju njen dalji opstanak?
KOVIĆ: Srpski narod ne želi ništa od onoga što pripada nekom drugom. Republika Srpska i Srbija, ali i srpski narod u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Severnoj Makedoniji samo pokušava braniti svoje osnovno pravo na postojanje, da ne bude uništen, asimilovan, proteran. Radi to kako se ne bi ponovile neke stvari.
U ovom trenutku, jasno je da se odnos snaga u svetu menja. Taj proces se odigrava polako, ali sigurno. Mislim da bi trebalo da držimo svoje pozicije, da ne popuštamo i čekamo da formiranje novog svetskog poretka dobije takve forme koje bi nam omogućile da se konačno oslobodimo svih ovih vanjskih pritisaka koji traju već nekoliko decenija.
Zamjena uloga
GLAS: Kako gledate na buđenje desnice u Evropi, koja se pokazuje kao daleko liberalnija i slobodoumnija od sadašnje ljevice?
KOVIĆ: Pojmovi levice i desnice izgubili su svaki smisao. Danas imamo paradoksalnu situaciju da levičari staju na stranu sile i jačih, dok desničari pružaju otpor. Svedoci smo i da su levičari iz Britanije ili Nemačke najratoborniji. Desnica pokazuje opreznost i razumevanje. Kada kažem desnica tu pre svega mislim na one snage koje zagovaraju tradicionalne i porodične vrednosti. I kako vreme bude prolazilo uveren sam da će ovi pokreti samo jačati.
U međuvremenu, treba da budemo oprezni, mudri i da izbegavamo bilo kakve oblike konfrontacije s većim od sebe. U isto vreme, ne treba pristajati ni na razne mrkve, jer nam iskustvo govori da ispunjavanje naloga vodi u samouništenje. Pogledajmo samo u kakvoj poziciji se danas nalazi Severna Makedonija. Ova zemlja je paradigma te poslušnosti.
Politički Zapad, odnosno zemlje NATO-a ne ispunjavaju datu reč. Kako se ne bi našli u toj poziciji, ponekad moramo pokazati zube, čak i onim moćnijim da bismo preživeli. Naravno, kada to radimo moramo računati na podršku neke druge sile, poput Rusije ili Kine. Vreme ove dve zemlje tek dolazi. Zato je potrebno da izdržimo i istrajemo.
GLAS: Američki predsjednik nedavno je produžio važenje uredbe o vanrednom stanju na zapadnom Balkanu, jer navodno na ovim prostorima postoje snage koje predstavljaju veliku prijetnju po nacionalnu bezbjednost i spoljnu politiku SAD. Zbog čega su ovi prostori toliki trn u oku Vašingtona?
KOVIĆ: Nažalost, Balkan je područje na kom se vrlo često vode ratovi, jer je ovo prostor na kom se prepliću interesi velikih sila. I to je neko naše prokletstvo koje nas prati još od 14. veka i dolaska Turaka na ove prostore. Od tada, pa do danas Balkan je veliko bojno polje. To prokletstvo proističe iz njegovog geografskog položaja, jer Balkan je jedna vrsta strateškog mosta između Evrope i Azije pa i Afrike. To je slučaj i sa Bliskim istokom. I oni imaju sličnu sudbinu.
Ruski istoričar Konstantin Nikiforov jednom prilikom napisao je da su Srbi “mali narod sa mentalitetom supersile”. I takvi narodi, zavetni, koji ne žele tuđe gospodare u svojoj kući vrlo često ulaze u sukobe s velikim. Kako sam to već pomenuo, u takvim okolnostima Srbi moraju tražiti pomoć na drugoj strani. Kako je to sada vrlo često bilo na adresi Rusije, Zapad nas je počeo doživljavati kao malim Rusima. Kako američki predsednik potiče iz jednog izrazito rusofobnog miljea, onda ne treba da nas začude ovakvi njegovi potezi.
GLAS: Koliko nam je u današnje vrijeme više nego ikada potrebna vjera, duhovnost i sabornost?
KOVIĆ: U vremenu kada smo izloženi ogromnim pritiscima, da prihvatimo vrednosti koje nisu tradicionalne, kao što je na primer razbijanje porodice moramo da se zapitamo da li postoji alternativa tom materijalizmu, hedonizmu i nihilizmu. Svetosavlje je jedini kulturni model i obrazac koji je toliko sveobuhvatan, vitalan i trajan, a koji nam omogućava da se odupremo svim tim negativnim stvarima. To u današnjim okolnostima podrazumeva povratak na fabričko podešavanje.
Prema mom mišljenju, treba se vratiti tradicijskoj kulturi i predanju. Onome što su bili naši preci, jer je Svetosavlje sačuvalo Srbe na ovim prostorima. Ali ta srpska kultura nikako ne bi trebalo da bude inkluzivna, ni eksluzivna. Ona treba da bude prijemčiva i onim koji su ateisti ili drugih vera, jer srpskom predanju pripadaju i Meša Selimović, Mehmed-paša Sokolović, Avdo Karabegović. Voleo bih da naše vrednosti prihvate i rimokatolici. Znači, naš kulturni obrazac nikako ne sme da bude jednodimenzionalan.
GLAS: Ali zašto potencijalno jak i stabilan srpski faktor na prostorima Balkana toliko smeta, recimo, Nijemcima i Britancima?
KOVIĆ: U etosu germanskih naroda, a tu pre svega mislim na Nemce i Britance, a u određenom smislu i na Amerikance, prodor na istok i asimilacija Slovena je prioritet. Veliki krstaški pohodi na Balkan počeli su još u 13 veku. Bila je to borba protiv jeretika, bogumila, koji su bili srpskog etničkog porekla. To je bio početak strašnih krvavih verskih ratova protiv Srba. Oni su trajali do 15. veka i nastavljeni su u 17. veku. Oni traju sve do danas. Sve ovo što se danas dešava možemo posmatrati upravo u svetlu tih istorijskih događaja, odnosno nastojanja Nemaca i Britanaca da prošire svoj uticaj što više na istok.
GLAS: Nedavno ste istakli i da je Krajina paradigma, simbol i suština istorijske sudbine cijelog srpskog naroda. Možete li pojasniti?
KOVIĆ: Prema mom mišljenju, Krajina je uistinu paradigma cele srpske istorije. I takva tumačenja sam našao u delima Žarka Vidovića. Mi smo narod graničar. Vekovima se nalazimo na prostoru koji je granica svetova. Na krvavoj međi velikih carstava. To je onda vremenom stvorilo kod nas, kod naroda Krajine, jedan graničarski mentalitet. Takođe, ne treba zaboraviti ni da smo mi najzapadniji pravoslavni narod. Zbog toga se ovi prostori danas slobodnu mogu nazvati Krajinom Evroazije, granicom ogromnog prostora koji se prostire od Prijedora do Vladivostoka. Znaju to i na zapadu. Zbog toga i toliki pritisci na Srpsku. Ta činjenica njen položaj čini je vrlo osetljivim i komplikovanim u sadašnjim okolnostima.
GLAS: Kako gledate na sve što se danas dešava na Kosovu i patnje koje proživljava tamošnji srpski narod, ali i licemjerstvo zapadne politike u najgorem svjetlu?
KOVIĆ: Stradanje kojem je podvrgnut srpski narod na KiM predstavlja samo nastavak onog što je srpski narod zadesilo još u 17. veku. Koreni stradanja – želja Srba za slobodom. Iz tog razloga Srbi su često ulazili u sukobe sa onim delovima svog naroda koji su primili tuđinsku veru ili sa susedima koji su nastojali da se kriju ispod kuta velikih sila.
U doba turske okupacije oni su koristili svoj tadašnji položaj da bi proširili svoje granice na račun Srba. Nešto slično se dešavalo i u BiH, ali na drugačiji način. Sve to je imalo formu i suštinu genocida nad Srbima. Onda je došla Jugoslavija koju su Albanci doživeli kao zatvorom, iako su nakon pada Rankovića od Tita dobili sve privilegije. One su bile takve da su opet bile na štetu srpskih nacionalnih interesa.
Ono što je interesantno jeste to da su Albanci vrlo često menjali svoje zaštitnike i saveznike. To su nekada bili Sovjeti i Kinezi, danas Amerikanci, odnosno NATO zemlje. U ovom trenutku albanski šovinisti koriste upravo njihovu pomoć da od Srbije otmu Kosovo koje je sveta srpska zemlja. Ali bez obzira koliko trenutno Srba ima tamo, Kosovo je bilo i ostaće srpsko. Oni koji pokušavaju da ga otmu mislim da su svesni toga. Mislim da i mi kao narod postajemo sve svesniji da eventualno napuštanje Kosova vodi ka daljem rasparčavanju srpskih prostora. U tom slučaju mogli bi da licitiramo šta je sledeće. Da li bi to bila Republika Srpska ili neki delovi Srbije.
Opsesivna tema
GLAS: Kako gledate na sve češće pokušaje da se najveći stradalnici u Drugom svjetskom ratu, a među kojima su Rusi, ali i Srbi, proglase fašističkim i genocidnim narodom, a negativci antifašistima?
KOVIĆ: Interesantno, to je opsesivna tema u zemljama čiju je istoriju obeležio počinjen genocid. Tu pre svega mislim na SAD, Veliku Britaniju, Nemačku i Hrvatsku. Prisetimo se samo šta se sve dešavalo u Americi u nekoj ne tako dalekoj prošlosti. Tamo je počinjen verovatno najveći genocid u istoriji. Nemačka je zemlja koja se možda najviše suočila sa svojom mračnom prošlošću i denacifikacijom. Hrvatska je negativan primer. Rimokatolička crkva nikad nije prošla kroz proces pokajanja zbog svoje umešanosti u genocidu nad srpskim narodom u NDH. Zbog toga danas vidimo pokušaje rehabilitacije ustaških zločina. Sve ovo je dovelo i do velikih apsurda da neki danas porede Srebrenicu i Jasenovac.
GLAS: Očigledno je da na zapadu postoji jedna prikrivena srbofobija, da li je ona i koliko povezana samo sa rusofobijom?
KOVIĆ: Najbolje je to objasnio akademik Milorad Ekmečić. On je smatrao da srbofobija ima nekoliko izvora. U anglosaksonskim zemljama vidljiva je njena veza sa rusofobijom. Ona se vidi i u Nemačkoj ili recimo Francuskoj. Reč je o viđenju Srba kao tradicionalnih ruskih saveznika. To je i jedna kulturna predrasuda, a ako je analiziramo vidimo da je rasistička. Ipak, najstariji stereotip jeste onaj verski o kom smo već govorili. Sve to se može podvesti pod rasizam i duboko ukorenjene rasne predrasude koje vladaju na zapadu, a prema ostatku sveta. Reč je o predrasudama o različitim tipovima bele rase pa se tako na zapadu veruje kako su Germani superiorna rasa. Na toj lestvici sledeći su Latini, dok su Sloveni na samom dnu. Takvo viđenje Slovena ne potiče od Hitlera. Ono je mnogo starije. Takav diskurs sve više prerasta u kulturni rasizam, odnosno nameće se stav da postoje superiorne i inferiorne kulture – da postoje kulture koje bi trebalo da upravljaju svetom i one koje svemu tome treba da se pokoravaju.
GLAS: Koliko je naša sudbina u današnjim okolnostima uistinu vezana za rusku?
KOVIĆ: Pritisak kom su Srbi izloženi u poslednjih nekoliko decenija posledica je pohoda Zapada na Rusiju. Širenje NATO-a jeste deo tog geopolitičkog procesa. Razbijanje Jugoslavije bio je samo uvod u ovo šta se danas dešava. Ovo je bio poligon za vežbanje, ali uveren sam da taj scenario neće moći proći na slučaju Rusije. Ukoliko Rusi pobede, u šta ne sumnjam, to će imati blagotvorne posledice po srpski narod. Jačanje Rusije znači i jačanje srpskih pozicija u svetu. I tako je bilo u nekom prethodnom periodu. To je aksiom srpske istorije. Zbog toga srpski narod instiktivno oseća da se u Ukrajini vodi borba i oko sudbine srpskog naroda.
GLAS: Da li će ikada biti mira na ovim prostorima?
KOVIĆ: Svi bi želeli da živimo u miru. I to je prirodno. Ali bojim se da će uvek biti nekih ratova. Moramo da razumemo da je rat prirodno stanje. To možemo videti i kroz istoriju. Iluzija je da svet može da živi u stalnom miru. Rat je drugo lice mira i obrnuto. Ima i jedna poučna izreka: “Ako hoćeš mir, spremaj se za rat”. I to je dobra pouka za srpski narod u celini.
GLAS: Da li je realno da dođe do neke nove Jalte?
KOVIĆ: Velike sile uvek na kraju sednu i pregovaraju. Moramo znati da su nacionalni interesi Rusije uglavnom, ne uvek, poklapali sa srpskim. Ako se osvrnemo malo na istoriju, onda je lako zaključiti koja je to velika sila najčešće stajala na našu stranu. To je bila Rusija. I pored toga, smatram da treba da budemo oprezni i mudri kao je što su nekad bili Nikola Pašić ili Ilija Garašanin.