Poskupljenje osnovnih životnih namirnica, najprije hljeba, natjeralo je brojne Dobojlije da pokucaju na vrata Narodne kuhinje i u njoj potraže jednu veknu za sebe.

“To je u posljednja dva, tri mjeseca, kažu poskupjelo je sve, hljeb posebno, ulje. Ima slučajeva, jedan gospodin ima dijete s poteškoćama u razvoju i ne zna na koji način da ostvaruje pravo. Ali ponekad navrati, uzme hljeb kada baš nema, kada je penzija pri kraju. Ima više slučajeva osoba koje s vremena na vrijeme, jednom mjesečno, navrate i pitaju mogu li uzeti hljeb. Obično dođu pri kraju podjele, ja im kažem da navrate oko 12, meni ako je ostalo hljeba, naravno da ću im dati, znam da neće faliti ovima koji imaju kartice”, priča Aleksandra Pavlović, kuvarica u Narodnoj kuhinji.

Osim po hljeb, građani u ovu kuhinju dolaze da se raspitaju pod kojim uslovima mogu da je koriste.

“U posljednje vrijeme baš dosta ljudi se interesuje, međutim, malo su uslovi pooštreni i dosta ih ne ispunjava kriterijume za karticu za Narodnu kuhinju. Mislim da je neka granica od 300 maraka, da su toliki penzija ili neka primanja. Uglavnom su to stariji ljudi, penzioneri, ima najviše samaca. Pitaju da li mogu dobiti nešto ako nemaju karticu. Taj dan obično svi ponesu kući, ja spremim. Zavisi sve od toga koliko ih je, imam li u tom trenutku viška, ako su došli pri kraju podjele, a ja vidim da ima hrane, naravno da im spremim. Niko nikada nije pitao, a da nije odnio bar jedan hljeb, paštetu, obrok neki suvi koji imam”, navodi kuvarica.

Među 152 korisnika besplatnog obroka, koji se u vrijeme naše posjete sastojao od variva, odnosno pola litra pasulja s kobasicama, pola hljeba i kolača sa suvim voćem, bila je i Ćama Begović iz Miljkovca, koja je došla po hranu za sebe i muža.

“Muž ima mala primanja, ima onu vojnu naknadu, a ja ne radim. Silna su poskupljenja i to što dobijem njegovo, dok platim režije i struju, meni ništa za život ne ostaje. Redovno dolazim i što se tiče kuhinje, zadovoljna sam. Ja sam ostala, već ima četiri godine, bez posla, radila sam. Inače, dok sam radila, nisam koristila ovu Narodnu kuhinju. Imala sam negdje 420 maraka platu i od toga sam živjela. A čovjek mi na radi, u godinama je”, kazala je Begovićeva.

Svoju životnu priču s nama je podijelila još jedna korisnica Narodne kuhinje, koja na pitanje za koga nosi hranu odgovara.

“Ja i muž. Nemamo primanja, hranimo se u ovoj kuhinji otkako je počela s radom. Dolazim pješke, svaki dan, jer muž ne može na noge. Kada nemaš marke niodakle, nemaš primanja nikakvog, znaš kako je? Nemam šta dalje, to je to. Muž je radio u ‘Metalomontaži’, ali nije ostvario nikakva prava. Ne može na noge, obolio, eto, to je to”, ispričala je Dževahira Mujkić.

Trinaest članova porodice Bosak svaki dan računa na obrok iz Narodne kuhinje.

“Već četiri, pet godina. Ima nas, pa dođe drugi neko. Hrana je dobra, nije za požaliti. Dolaze brat, sestra, kako koga potrefi. Danas ima i kolač i biće dobar”, rekao je dvadesetdvogodišnji Ismet Bosak.

Narodnu kuhinju u Doboju nakon katastrofalnih poplava u maju 2014. osnovali su Medžlis Islamske zajednice Doboj, Gradska uprava i “Emmaus”.



Izvor:
Share.