Ono što proživljavamo danas je sudbina malih naroda, malih jezika koji u jednom trenutku globalizacije sveta, ponovnog stvaranja velike Evrope – postaju mali okupirani narodi. I okupirani jezici. Šta ćemo mi predstavljati ako ova politika i ta velika reka koja nas plavi potraje i dalje, poručio je glumac Rade Šerbedžija.
Na početku razgovora, kad je čuo reč „Sputnjik“, Šerbedžija nam je napomenuo da još obožava rusku kulturu i da na neki način navija za Ruse:
„Navijam da se iskobeljaju iz ove nove pošasti liberalnog kapitalizma koji ih je kao jedan božanstven narod teško zadesio, jer su morali biti korifeji nekadašnjih socijalizama i komunizama na kojima su se ispitivali novi smerovi u društvenim uređenjima. I sve su to hrabro izdržali.“
Tako Šerbedžija portretiše svoj odnos prema ruskom narodu i kulturi. Uz pozdrav Nikiti Mihalkovu za „Orbitu kulture“ kaže: „Obožavam Nikitu Mihalkova i njegove filmove, kao i mnoge Ruse umetnike.”
Dobitnik najvažnije Festove nagrade „Beogradski pobednik“, umetnik duge i zavidne karijere, uz ogradu da ne govori o sebi, objašnjava šta po njegovom mišljenju znači biti izuzetan, odnosno posedovati ono što je više od znanja, rada, talenta…
„Ono što je izuzetnost više je od talenta. To pretpostavlja u sebi rad na sopstvenom talentu, ali i nešto što je drukčije – ono kako te je majka rodila. To je hemija, ono što pleni… Ono što je ponekad izuzetno kod nekih ljudi čak nema veze sa talentom, jer ima izuzetnih koji nisu talentovani za bilo šta, a opet su na neki način posebni i svoji. Najbliže onome što bih mogao reći o izuzetnosti je da je ona donhuanizam, pa čak i u ženskim dušama.“
Film iz 1966. u kom ste odigrali prvu ulogu zvao se „Prikupljanje hrabrosti”. Da li je za izbor profesije i vama bilo potrebno prikupljanje hrabrosti da se pustite niz tu vodu ili je sve ipak bilo spontano?
– Velika je hrabrost za svakog pristojnog čoveka baviti se umetnošću. Velika je hrabrost pokazati svetu prve pesme koje si napisao, pokazati se na pozornici. Velika je hrabrost zato što pokazujući te stvari čovek sebe ogoljava, pokazuje svoju suštinu. Često je to ono što u psihijatriji zovu tri sloja ličnosti: površinski, patološki i egzistencijalni. U glumi, površinska je ona glumstvenost, apriorni talenat i, nažalost, mnogi se zadrže na tom prvoj sloju, ne želeći da ulaze dublje u svoju suštinu. Patološki deo je najbogatiji, iz njega glumci pokazuju svoje strahove, odnos prema životu, smrti, prema majci, ocu, ljubavi, pokazuju svoje najintimnije tajne. I postoji taj najdublji deo ličnosti, egzistencijalni, do kojeg dolaze retki i obično mnogi od njih koji do toga dođu – prestanu da se bave tim poslom. Zbog toga što se zastide svoje pozicije…
Da li ste nekada dodirnuli taj najniži sloj u sebi?
– Nisam se prestao baviti ovim poslom, iako ponekad, s gorčinom, u nekim noćima razmišljam o tome.
Ako je gluma put do sebe, šta se u tom smislu promenilo od onog mladog Ivice Kičmanovića iz TV serije „U registraturi“ do ovog Šerbedžije iz „Ribanja i ribarskog prigovaranja“; jesu li to isti glumci, isti ljudi?
– Mnogo se toga menjalo, u saznavanju sveta, u obogaćivanju svoje ličnosti, čitajući knjige, srećući ljude, razne velike umetnike koji su me zadivljavali, od partnera koji su me inspirisali do briljantnih režisera s kojima sam radio. Ali u biti, tu postoji nešto drugo, neka vrsta moralnosti prema svim onim životnim stvarima s kojima se susrećeš u životu, neka etičnost u odnosu na život i na umetnost kojom se baviš. E, to treba zadržati u sebi, tu neku naivnost, iskrenost, časnost, moralnost, da bi mogao na miru pogledati ljudima u oči. Naravno, to u podivljalim vremenima – kada se moral ruši i kada su mnoge stvari upitne – dovodi te u situaciju da mnogi takve stavove ne žele prihvatiti. Ako nisi s masom, onda si protiv nje, „ako nisi s nama, onda si protiv nas“. To se naročito odnosi na moju situaciju početkom devedesetih godina kada je planuo rat u ovim krajevima, ali ne želim o tome govoriti jer sam odavno prestao da se time bavim i da govorim o politici.
Goreli su u tom ratnom plamenu, kao u završnici „Registrature“ registri emocija, morala, ljudskosti… Imate li utisak da je nešto dobro ipak uspelo da mu umakne?
– Naravno da jeste. Ima takvih ljudi normalnih i neostrašćenih sitnim nacionalizmima. To je moja sreća i zbog toga se i dalje bavim umetnošću na ovim prostorima.
Jeste li i dalje Jugosloven?
– Nisam jugonostalgičar, ali naravno da jesam Jugosloven. Ja se divim svemu onome što je nekada postojalo u toj zemlji, onome dobrome. I tada sam govorio o mnogim lošim stvarima u toj zemlji, tada kad se to i trebalo govoriti, jer svaki umetnik u nekom smislu jeste disident.
Pre dvadesetak godina otkrili ste mi da se svuda gde dođete ipak osećate kao stranac i da su aerodromi postali vaša kuća… Da li se danas nešto promenilo?
– Promenilo se to što sam 2011. odlučio da se vratim u ove naše krajeve iz nekoliko razloga. Jedan od važnijih bio je što su moje i Lenkine dve mlađe kćeri počele loše govoriti naš jezik. Upisali smo ih u srednje škole u Rijeci, vratili smo se blizu mora i to je drugi razlog: obožavam Jadransko more i ribarenje. Sada smo Rijeku zamenili Barbaridom, gde imamo kuću i sad to tamo najviše osećam da mi nekako dom. Naravno, tu je i Beograd, ovde ćemo sada i više boraviti i raditi. Ali… ipak na neki način osećam da sam u svom životu i dalje putnik.
To znači da i ime teatra „Ulisis“ niste izabrali slučajno, jer to je Odisej i lutanje…
– Da, da… Evo sad idem u London da radim seriju sa divnim Gerijem Oldmanom. Biću tamo najpre 40 dana, a onda dolazim da završim predstave na Brionima – to je bio moj uslov – i opet se vraćam. Imam i još dva filma u Americi za koje se nadam da će se uprkos koroni i ostvariti.
Igrate li u njima opet Rusa negativca?
– Gledajte, ja sam mnogo više u tim svojim stranim filmovima igrao druge uloge, a ne Ruse. Ali su Rusi ostali zapamćeni po dva velika filma – „Svetac“ u kojem sam igrao sa Valom Kilmerom, i „Sneč“ koji su postali planetarno popularni. Po tome sam ja upamćen kao Rus, iako sam uglavnom igrao strance – Grke, Nemce, Italijane… Znate, ja sam došao u Holivud sa 45 godina, a u tim godinama se vrlo retko dobijaju glavne uloge. Drugo, ja imam strani akcent kad govorim engleski. Mogao sam to da usavršim sa lektorima, radom, da govorim kao Amerikanac, ali čemu kad ja to nisam i to znaju ljudi koji me gledaju. I Rejf Fajns u američkim filmovima igra Engleze, ne igra Amerikance niti neke od glavnih uloga u američkom filmu baš zbog svog engleskog akcenta.
Pre nego što ste počeli saradnju sa Stenlijem Kjubrikom, vi ste u biografiji imali Žiku Pavlovića. Gde ste vi bili više vi, kod Žike ili kod Kjubrika, ili ste uspeli da u svim tim različitim izradama – sve to ipak budete vi?
– Odgovor je najbliži tome da sam sve to zapravo ja. Jer zaista sam odigrao mnogo stranih filmova, neke su od tih uloga bile i vrlo zapažene, ali ipak, kada me pitate šta je to moje filmsko najjače, moj subjektivni osećaj kaže da su to moje četiri glavne uloge u filmovima Živojina Pavlovića. Jer je Žika moj režiser, igrati četiri uloge u filmovima tako velikog majstora – smatram velikim glumačkim uspehom, mojim najvećim glumačkim uspehom. Pa čak i taj film „Pre kiše“ za koji mi je Milče Mančevski rekao da je glavnu ulogu napisao za mene, na moje pitanje kako kad se mi sad prvi put u životu vidimo, odgovorio je: Živojin Pavlović je moj omiljeni režiser, a ti si glavni glumac u njegovim filmovima. Eto, Žika me je preporučio.
U završnici filma „Pre kiše“, u trenutku kada junak kog igrate umire, a po njemu padaju prve kapi kiše, čuje se pesma „So maki sum se rodil jas, so maki ke da umram…“ Šta mislite, hoćemo li se ikada ovde na Balkanu rešiti te muke koja prati sve, od rođenja do smrti?
– Složena je to priča, ali mogu reći ono što je Krleža rekao – da je to sudbina malih naroda. Ono što mi proživljavamo danas je sudbina malih naroda, malih jezika koji u jednom trenutku globalizacije sveta, ponovnog stvaranja velike Evrope – postaju mali okupirani narodi. I okupirani jezici. Pogledajte kod nas, sve je zapravo prodato, sve je u rukama stranog kapitala. I jednoga dana kad budemo svi Evropa – ta velika sanjana Evropa o kojoj Krleža ima stih: „Kaj njih je za nas pravu brig, Evropa za nas ima štrik“, ja mislim da je taj stih zaista istinit – kada se sve te granice izbrišu i kada mladi ljudi budu zaista govorili taj nemački i engleski kao rođeni jezik, recite mi ko će ići na prijemni ispit za glumu tu u Beogradu, Zagrebu…
A šta vi predlažete: da to prihvatimo ćutke ili da se kao junakinja u vašoj predstavi „Antigona“ pobunimo?
– Čovek dok govori ovako kao mi, naravno da će braniti svoj jezik i kulturu, svoj mentalitet, dokle god bude mogao. Ali ja ne govorim o današnjem danu niti o sledećih deset godina, ja govorim o sledećih sto godina. Za sto godina šta ćemo mi predstavljati ako ova politika i ta velika reka koja nas plavi potraje i dalje. Jezička okupacija nad drugim narodima nije stvar koja se dešava trenutno, ona polako rije i sve to pretvara u sebe.
