Od 19 dece koju su rodili Resit i Hatidže Ulas – petoro četvoronožne braće i sestara – koriste stopala i dlanove sa zadivljujućom agilnošću, a tu pojavu istraživači su protumačili kao korak koji je prethodio čovekovom uspravnom hodu.
Ljudima je toliko teško i neprirodno da hodaju ovim putem da se to često koristi kao zadatak izdržljivosti u američkoj vojsci – ali za ovu porodicu, to je realnost.
Razni teoretičari tvrde da braća i sestre Ulas hodaju kao što su naši rani preci hodali četvoronoške, dajući nam uvid u daleku prošlost. Ali za razliku od primata od kojih su ljudi evoluirali, braća i sestre porodice Ulas ne koriste ruke za hodanje, već koriste samo dlanove, što ih čini veoma žuljevitim.
Neki naučnici su ovo stanje opisali kao „nazadnu evoluciju“, što je izazvalo kritike drugih stručnjaka, koji kažu da je to mešavina genetskih i faktora okolnosti.
Sestre Safija, Hazer, Senem i Emine i brat Husein godinama su mučili okrutne seljane u provinciji Hataj na jugu Turske, u blizini granice sa Sirijom, kamenovali ih i vređali, nazivajući ih pogrdnim imenima.
I šesti brat je hodao četvoronoške, ali je, nažalost, umro kada je imao pet godina. Zbog podsmeha, žene iz porodice Ulas često ostaju u blizini kuće, ali prema rečima naučnika koji su proučavali porodicu, njihov brat ponekad odluta nekoliko kilometara i ima osnovne interakcije sa drugim seljanima.
Niko od petoro ljudi, koji sada imaju između 25 i 41 godine, nije pohađao školu, ali su mogli da nauče dovoljno kurdskog da komuniciraju sa svojom porodicom. Više od dve decenije postojanje porodice držano je u tajnosti, tajna za ostatak sveta, sve dok dvojica britanskih naučnika nisu 2005. godine videli neobjavljeni rad turskog profesora.
Turski naučnici spekulišu da se radi o poremećaju koji je predložio evolucioni biolog Uner Tan, a koji se zove Uner Tan sindrom – u kojem ljudi koji pate od ovog sindroma hodaju na sve četiri i imaju ozbiljne smetnje u razvoju, sugerišući da je to oblik „obrnute evolucije“.
Ali ovu teoriju osudio je britanski psiholog Nikolas Hamfri, koji ju je opisao kao „neodgovornu” i „uvredljivu” nakon što je sam upoznao i posmatrao porodicu. Govoreći u dokumentarcu Bi-Bi-Sija, profesor Hamfri je rekao:
„Neću ništa da kažem o ovome, mislim da je opis ove porodice profesora Tana kao ‘devolucije‘, kao evolucionog povratka, ne samo naučno neodgovoran već i duboko uvredljiv za ovu porodicu.“
Zaključak profesora Tana odbacili su Hamfri i još dva britanska stručnjaka, neuronaučnik Rodžer Kejns i medicinski naučnik Džon Skojls, koji su tvrdili da je njihov potez posledica spajanja dva retka fenomena. Veruju da je to zbog genetskih i razvojnih okolnosti.
Braća i sestre Ulas, čiji su roditelji rođaci, svi pate od urođenog oštećenja mozga, cerebelarne ataksije, što znači da im je teško da balansiraju na dve noge, pa se njihov motorički razvoj kanališe u puzanje. Ali naučnici smatraju da to nije „dovoljno objašnjenje“ za takav potez, tvrdeći da je glavni faktor njihovo stanje u okolnostima i okruženju.
Profesor Nikolas Hamfri je rekao: „Znamo da je majka rađala bebe izuzetno brzom sekvencom. U roku od pet godina rođeno je sedmoro dece, od kojih je četvoro kasnije bilo četvoronožno. Mislim da uopšte ne treba da se čudimo, iako je ovo ekstreman slučaj, da kultura može biti toliko uticajna kada sve više shvatimo da je tako malo našeg ponašanja dece ili odraslih zapravo programirano genima“, piše San.
Geni nam daju određene potencijale i oni su u interakciji sa kulturom u kojoj se nalazimo.
U dokumentu za diskusiju koji su objavili Hamfri, Skojls i Kejns, naučnici su tvrdili da se ovo stanje možda nikada više neće videti:
„Ako je istrajnost četvoronožnog hodanja kod ove braće i sestara rezultat ne samo slabo razvijenog mozga, već i kombinacije neobičnih faktora – genetskih, fizioloških, psiholoških i socijalnih – onda, u meri u kojoj kombinacija ovih faktora u jednom – porodica koja je veoma neverovatna.To je sindrom koji se možda više nikada neće videti“, napisali su.
Međutim, čak i ako je to zaista jednokratno patološko stanje, mislimo da se iz toga mogu izvući antropološke pouke. Jer, kao što smo istakli na početku, hod ovih odraslih četvoronožaca ima neviđene karakteristike koje se ne vide kod novorođenčadi ili drugih primata: posebno, to je slučaj hodanja sa skočnim zglobom, u kombinaciji sa tipičnom ljudskom dvonožnom upotrebom zadnjih nogu.
