Zagrebačka Arena 26. decembra pretvara se u “najveću kafanu na Balkanu” drugu godinu zaredom. Organizatori obećavaju šest sati zabave uz Jovana Perišića, Daru Bubamaru, Stoju Instituciju, Nikolu Ajdinovića, Tijanu Em i Acu Lukasa.
Dok se na mrežama deo ekipe snebiva zbog toga što će Zagreb i sveto tlo Arene ponovo biti “pogođeni”, mi smo razgovarali sa jednim od izvođača, Acom Lukasom, o raznim temama – od licemerja na estradi i maratonskih nastupa u Arenama, preko mladih nada i starih kolega, pa sve do droga, desničara i optužbi da sa ekipom sa istoka “truje napaćeni narod.”
—
Ponovo Arena, ovog puta u okviru kafanske večeri. Postoji li neki lični izazov da publici pružite više nego prošle godine?
Izazov uvek postoji, ali u mom slučaju to više nije izazov da napunim Arenu. Da li će to biti jedna, dve ili 122, meni je svejedno. Beogradske Arene sam punio zaredom, i to samo kada više nije moglo stati ljudi pa smo prelazili na sledeću. Osim toga, nemam te tripove ni bolesne ambicije da se s nekim takmičim. Na kraju krajeva, prošlogodišnji koncert u Areni mi je bio devetnaesti.
Što se Zagreba tiče, drago mi je što sam imao taj predivan drugi koncert. Prvi je bio odličan, ali ovaj drugi je bio stvarno poseban, ne zbog broja ljudi, već zbog atmosfere. Tako da mi je atmosfera uvek glavni izazov.
—
Kako vam izgleda ovo takmičenje u broju Arena koje je sada sveprisutno? Svi pričaju o broju rasprodatih koncerata i ko je sve bio na njima, dok su atmosfera i muzika u trećem planu.
Reći ću ti jednu stvar. Pre nekih desetak dana sam se odlično proveo u Novom Sadu u jednoj kafani s par prijatelja. Popilo se par pića, bila je neka muzika i ja sam uzeo mikrofon jer mi se pevalo. Pevao sam tri sata. I nema tog prostora, nema te Marakane koja bi mi u tom trenutku zamenila taj ugođaj.
A što se tiče tih rasprodatih Arena, mala Prijovićka je napravila odličan posao i onda su se oko nje pokačile Ceca i Lepa Brena. I one sada, kao dva tutora, “vole je, ona je naša” i tako to, a zapravo bi joj obe najradije izvadile oči. Jedna levo, druga desno, jer ih je ova mala pregazila.
Mala je sada napravila posao jer ima svojih pet minuta, a onda su se pojavile koleginice koje to više ne mogu. Ta Lepa Brena, koja je kao prodala tri Arene šest godina unapred, sada više ne može napuniti ni šoljicu za kafu, a kamoli Arenu. Kao, “ja volim snaju”, a zapravo niko nikog ne voli. I onda krenu ta takmičenja u Arenama, Ušćima i slično. Ja ne pravim koncerte za kolege, nego za publiku. Na moje koncerte ne dolaze kolege s estrade zato što im ne dam karte.
Da imam više od 20 tih ljudi na koncertu, meni bi bila negativna energija jer znam da niko od njih ne želi dobro tom koncertu.
—
Svaka scena je prepuna “kiseline” i likova koji samo čekaju da potonete. Kako se snalazite na takvoj sceni?
Pazi, kad sam bio mlađi, često sam znao da se posvađam pa se onda nešto prepucavam s njima, ali sad sam u fazi u kojoj imam životne prioritete koji su potpuno nevezani za estradu. Moj prioritet je uvek bila muzika, imam decu i svoj privatni život, a profesionalno se takmičim samo sa sobom.
Iskreno da ti kažem, svi mi, ne samo na estradi već i u životu, imamo taj virus u sebi i to je bolest koja se kod svih može u jednom trenutku aktivirati, a ta bolest se zove sujeta. I ako te ta bolest uhvati u poslu kojim se baviš, ona te sve više i više guši i na kraju te pojede.
Ja sam to kod sebe uspeo da pobedim i danas se ne radujem tuđem neuspehu, ali da budem iskren, ne radujem se ni tuđim uspesima. Tako da sam potpuno indiferentan. Niko nije imun na to, a na ovaj način se štitim od toga.
Dokle god gledaš u tuđe dvorište i pratiš ko ima više i šta ima, nema ništa od toga. Ja sam se godinama bavio fudbalom i tamo mi takmičenje ima smisla, ali ovo je umetnost. Tu takmičenje nema smisla jer cilj je da svako bude svoj. Napolju ljudi imaju svoje karijere, a kod nas čak i ako ostvare uspeh, gledaju je li ovaj drugi napravio više. Koji je smisao ako ne uživaš ni u sopstvenom uspehu?
—
Istina, sve nas to vraća na priču o Arenama.
Znači, sve te priče o Arenama, sve mi je to postalo malo bljak. Niko više ne priča kako je bilo na koncertu i kakvi su bili zvuk i atmosfera. Njih to ne zanima. Oni pričaju ko je bio na crvenom tepihu. I to je laž.
Nije to crveni tepih, nego neka izgužvana, zaprljana crvena prostirka, i onda oni pričaju ko tu prolazi. A tu prolaze i Kurta i Murta. Od starleta do učesnika rijalitija koji su sada kod nas najveće zvezde. A to su budale, a ne zvezde. I onda pišu o takvima, a o koncertu ništa.
—
Kad smo već kod novih kretanja, trap-folkeri su vam preuzeli scenu. Kako vam se čini ta “nova krv” i njen uticaj na estradu?
Reći ću ti ovako – pojavili su se neki novi klinci koji su radili dobru muziku, kao Jala i Buba ili Rasta. Imaju taj novi zvuk i to jako dobro rade. A taj “trap-folk” je nastao tako što su oni napravili mnogo hitova, a onda je naša folk estrada, koja radi po staroj poslovici “videla žaba da konja potkivaju pa i ona digla nogu”, počela da ih juri da joj pišu pesme.
Pa onda Lepa Brena juri Jalu i Bubu da joj napišu pesmu, i tako nastane ne “trap-folk”, nego “trash-folk”. Ti momci pišu strašne pesme, ali to nije za nas. Ja to ne mogu da pevam. Ne potcenjujem to, nego kažem da ja to ne znam da radim.
—
Da, ali vi to ni ne morate da radite. Ako je, na primer, tverkanje trenutno popularno, ne morate i vi na TikToku tresti zadnjicom.
Tako je i nastala ta neka hibridna muzika, gde su stariji pevači, koji imaju svoje karijere, u želji da budu u trendu počeli da snimaju takve pesme, i to je onda postalo debelo smešno. Jer imaš neku striptizetu od 25 godina koja izgleda odlično, i onda neka baba od 75 godina želi da bude ista. Pa ne može jer si zgužvana i stara!
—
A ima li neko od te mlađe ekipe ko vam je bliži po senzibilitetu, s kim biste možda mogli da sarađujete?
Ne pratim to više otkad sam bio u onim nesrećnim Zvezdama Granda, ali iz tog perioda pamtim par momaka. Nebojša Vojvodić, njega pamtim jer mi je bio sličan po senzibilitetu, bio je dobar, ali nije nešto dobro prošao.
Puno veću karijeru napravio je Amar Gile i on mi je zapravo jedini kog bih svrstao u tu vrstu muzike. On mi jedini odgovara, ne toliko po muzici ili stilu pevanja, koliko po senzibilitetu. Ima i taj nastup na bini.
A od ovih novih ne znam, ne pratim baš, ali ima dobrih. Već sam rekao, Jala i Buba i Rasta, ali ima ti i Angelina. Dobro rade. Jedino što mi svi ti nastupi deluju oskudno. Moraš imati i neke ljude na bini. Kad imaš samo nekog lika iza koji pušta matricu, to izgleda bedno.
—
Da, ali problem je što nove generacije često ne izvode svoje pesme vokalno, nego mahom idu na plejbek. Mnogo njih dogura do velikih prostora, a tehnički nisu prerasli klubove.
Da, to onda ne izgleda nikako. Ali nemam toliko problema s vokalima jer mislim da za tu vrstu muzike ni ne trebaš znati da pevaš. Često sam se sporio sa starijim izvođačima, mislim da mi je Haris rekao: “Što oni izlaze na binu kad samo falširaju?” Mislim, za to što oni rade, ne moraju znati to što mi znamo, ali ni mi ne možemo da radimo to što oni izvode.
—
Slažem se, ali kad nastupaju na plejbek, svejedno je jer ne znaju ni ono što su sami snimili u studiju.
To da, ali kažem, tu je bitno da svi oni dobrano poprave svoje nastupe uživo. No, vratimo se priči.
—
Što se tiče kafanske večeri, budući da ste rekli da niste baš u najboljim odnosima s ekipom sa estrade, kako će to izgledati u bekstejdžu?
Ja ću biti sam u bekstejdžu, to budi siguran. Ne znam ko je sve tamo, nisam ja u zavadi ni s kim, ali nemam te pretenzije da se izljubim sa svima pa da idemo jedni drugima na slave i rođendane.
Znao sam ja nekad ranije da idem na takva mesta i družim se s kolegama. Pa onda sediš s njih desetoro i niko ne želi prvi da ustane i ode jer zna da je onda “najebao” od ove devetorice. Svi čekaju da zajedno ustanu i odu. Stvarno ne mogu da podnesem taj nivo licemerja. Imam neke ljude iz svog ranijeg života i kraja, i tu nema mesta licemerju.
—
Imate višedecenijsku karijeru. Je li moguće ostvariti neka prava, normalna prijateljstva u takvom okruženju?
Milion poznanstava i nijedno prijateljstvo. Svi su kao: “Gde si ljubavi/brate/srećo”, a čim okreneš leđa, govore ti: “Narkomančina.”
—
Da se još malo vratimo na onu prošlu Arenu. Jedan deo nastupa ste posvetili Oliveru. Koje je vaše mišljenje o njegovoj odluci da nikad ne nastupa u Srbiji?
Odrastao sam na njegovoj muzici i znam gomilu njegovih pesama. Nisam ga izvodio samo u Zagrebu već i na drugim koncertima. Nikad ga nisam upoznao, ali ono što znam je da nije bio šovinista.
U Srbiju nije dolazio zato što je ostao dosledan. I mislim da tu nije bilo nikakve mržnje, jer neki su dolazili nastupati, a mržnju su imali. I pritom ne mislim na izvođače iz Hrvatske, nego na neke druge. Neću ih spominjati. A on je bio jedan od onih koji su mogli da dođu u Srbiju i napune ne jednu, nego tri Marakane.
—
Kad smo već kod toga, kod nas se već 25 godina priča o “opasnom širenju muzike s istoka”, a vi ste predstavnik tog “opasnog zvuka”. Šta kažete na to trovanje nevinog hrvatskog naroda?
Poenta priče je da u svakom žanru ima dobre i loše muzike. U toj muzici, karakterističnoj za Srbiju, ima opako dobre i opako loše muzike. S druge strane, Hrvati imaju odličnu pop muziku. Mi u Srbiji imamo pop, ali ne tako dobar kao u Hrvatskoj. Ono što Hrvati nemaju je folk muzika, a treba im folk. Ali treba im dobar folk.
Problem je što se u jednom trenutku u Hrvatskoj pisalo da je sve što dolazi iz Srbije “trash” i da je sve što dolazi iz Srbije loše. To izjednačavanje je dovelo do toga da u Hrvatsku dolaze i pevači koje u Srbiji niko ne sluša.
Kod vas pune ogromne prostore, a u Srbiji im na rođendan niko ne dolazi. To se desilo jer na početku niste klasifikovali šta je dobro, a šta loše. Jer Džej i Toma Zdravković nisu loša muzika.
—
Problem je i taj muzički elitizam šačice ljudi koji bi diktirali šta je dobro, a šta loše u muzici koju ne slušaju, ne poznaju i ne vole, ali je opsesivno napadaju.
Ispričaću ti jednu anegdotu o tom elitizmu i tome kakvi su to ljudi. Nakon 5. oktobra počelo se pričati o tome kako dolazi “neko novo vreme” pa se u jednom gradu održavala neka proslava i na vestima kažu: “Kao što vidite, došlo je novo vreme i više se ne proslavlja uz polugole pevačice i masne harmonikaše. Svirao je gudački orkestar Dušan Skovran.”
A u publici vidiš iste one zadrigle političare koji prolaze pored violina i ježe se jer im je to kao da neko grebe limeni tanjir nožem. Isti ti koji su skakali uz guzate pevačice.
—
Verujem da ljudi koji stvarno vole muziku retko prave te fašističke podele na “dopuštenu i nedopuštenu” muziku.
Meni je san, i taj ću san ostvariti, da nabavim karte za prvi januar i odem da slušam Bečku filharmoniju. Ne volim svu klasičnu muziku, ali to mi je vrhunac muzike.
—
Često izvodite pesme hrvatskih muzičara. Ko su vam neki od najdražih i postoji li neko s kim biste voleli da sarađujete, a još niste imali prilike?
Dino Dvornik mi je bio veliki prijatelj još iz vremena kad sam nastupao s Viktorijom i to je jedan od najboljih muzičara na ovim prostorima. Takav genije će se teško ponovo roditi.
Što se saradnji tiče, voleo bih s Gibonnijem da snimim neku pesmu. Poznajem ga i voleo bih da nešto napravimo zajedno, ali to nije nešto što moram, nego ako se desi – super. Odličan je autor. Njegov “Libar” je jedna od najboljih pesama u zabavnoj muzici na ovim prostorima.
—
Idemo se prebaciti na ličnije teme. Pripremajući se za ovaj intervju, pročitao sam o vama sve i svašta, a deo toga ste i sami “hranili” svojim izjavama. Šta mislite o slici koju su mediji stvorili o vama?
Slušaj, ja smatram da sam ispravan. Imam četvoro dece i dvoje unuka i svestan sam odgovornosti koju imam prema deci koja me vole. Moj život je takav kakav je, i ja to ne mogu da promenim. Neke stvari sam voleo da radim i to nikada nisam krio. To je mnoge stvari izvuklo na površinu i ja sam ih iz edukativnih razloga priznao. Licemerno je kada neko poriče nešto što svi znaju samo zato što nije lepo. Govorio sam da me ljudi vole zbog muzike, ali da me ne kopiraju u svemu što radim.
Čitam biografije svojih kolega. Pa to su sve Ajnštajni i Tesle, ne možeš da veruješ. Nema grešaka u njihovim životima. Ja stojim iza svega što sam uradio, uključujući i svoje greške. Trudio sam se da ih ne ponovim.
—
Naravno, ono o čemu pričamo su problemi s drogama. Imate li neku poruku koja bi mogla da koristi onima koji se bore s zavisnošću?
Gledaj, u celoj mojoj karijeri bilo je svega, ali ta droga je jedina stvar koja nije bila neophodna. Sve ono dobro i loše što sam radio možda se i trebalo desiti, ali taj deo nije bio potreban.
—
U muzici uvek postoji to lagano romantizovanje droge pod čijim su uticajem nastajali najveći hitovi.
Isti Aca Lukas postoji i bez toga.
—
Ima li nešto što još niste ostvarili u karijeri, a hteli biste?
Veruj mi da je život toliko kratak da mi je jedina bitna stvar u karijeri to da mi ovog trenutka bude dobro. Nijednu minutu života ne mogu da podredim nekoj tački u budućnosti koju ću juriti.