“RAT JE MOGAO završiti u proleće 2022. da je Ukrajina pristala na neutralnost. To je izjavio čelnik jedne od frakcija vladajuće stranke Sluga naroda David Arahamija. Ovo je, nakon istupa bivšeg savetnika ureda predsednika Arestoviča, drugi ovakav istup iz redova vladajuće stranke. Inače, Arestovič je nakon što je napustio poziciju savetnika, nastavio s kritikama prema vlastima, a navodno je i napustio zemlju.
Intervju Arahamija
“Cilj Rusije bio je izvršiti pritisak na nas kako bismo zauzeli neutralnost. To im je bilo glavno: bili su spremni prekinuti rat ako prihvatimo neutralnost, kao svojedobno Finska. I mi bismo se obvezali da nećemo u NATO”, rekao je Arahamija.
Na pitanje zašto Ukrajina nije pristala, odgovorio je da je za to, prvo, bilo potrebno promeniti Ustav, a drugo, nije bilo poverenja u Ruse da će se povući. Kazao je i da je Boris Johnson tada došao u Kijev i rekao da ne želi ništa potpisivati s Rusima i da se “samo borimo”.
Valja napomenuti da su mediji ranije više puta izveštavali (iako nije bilo službenih potvrda) da su ukrajinske vlasti odbile potpisati sporazum u proleće 2022. godine nakon posete britanskog premijera. Sada je to Arahamija potvrdio. Prema medijskim izveštajima, predsednik Putin je u proleće 2022. godine bio spreman povući trupe na crtu 24. februara u zamenu za neutralni status Ukrajine.
Bivši nemački kancelar Schröder, koji je učestvovao u pregovorima, izjavio je da je predsednik Putin čak pristao vratiti Donbas Ukrajini s posebnim statusom. Ukrajina se ubrzo povukla iz pregovora.
Zašto je Ukrajina odustala od sporazuma s Rusijom u proleće 2022. godine?
Izjava visokog funkcionera vladajuće stranke Davida Arahamija otvara ogroman broj pitanja. Na temelju informacija koje su bile u medijima i dobijene iz drugih izvora, tada je Rusija, u zamenu za neutralni status Ukrajine (odbijanje ulaska u NATO), bila spremna bez borbe napustiti sve teritorije osvojene nakon 24. februara 2022. godine.
I ako je verovati bivšem nemačkom kancelaru Schröderu, Rusija je bila spremna vratiti ceo Donbas Ukrajini pod uslovima široke autonomije po uzoru na Južni Tirol u Italiji. U idealnom scenariju, Ukrajina bi praktički bez borbe oslobodila gotovo sve svoje teritorije (osim Krima).”
A s druge strane, što se tiče NATO-a, Ukrajina još uvijek nema jamstva za ulazak u Savez, niti je izvjesno da će ih u skorije vrijeme dobiti. Tako da je logično i legitimno pitanje (pod uvjetom da su informacije iz medija točne) zbog čega bi to Ukrajina odbila. Arahamija daje dva spomenuta argumenta: prvo, trebalo je promeniti Ustav, a drugo, nije bilo poverenja u Ruse da će ispuniti dogovor.
Oba su argumenta, blago rečeno, nejasna. Da, zabranjeno je menjati Ustav tokom vanrednog stanja, ali ako se želi, tu bi se mogao pronaći izlaz. Uostalom, ovo je tehnički problem i ako postoji politička volja (a budući da su ukrajinske vlasti o tome uopće pregovarale, videli su neke opcije) ovo ne bi trebalo biti problem.
Što se tiče poverenja, prema sporazumu Ukrajina nije morala povući vojsku, nego Rusija. Štoviše, (doduše, gledano s distance) u zamenu za odluku o neutralnom statusu, pitanje poverenja stajalo bi prvenstveno pred Moskvom, a ne pred Kijevom.
Kasnije su ukrajinske vlasti navele još jedan razlog za izlazak iz pregovora – zločine u Buči. No Zelenski je odmah nakon što su otkriveni zločini rekao da i dalje treba voditi pregovore s Ruskom Federacijom. “Svaka takva tragedija, svaka takva Buča pogodiće vas u ovim ili onim pregovorima. Ali moramo pronaći mogućnosti za nekakve korake”, rekao je predsednik u aprilu prošle godine.
Uticaj Zapada?
Stoga se obično među predsednikovim glavnim motivima za odbijanje sklapanja sporazuma s Rusijom 2022. godine navodi činjenica da je on, možda pod uticajem argumenata i obećanja zapadnih saveznika, došao do zaključka da Rusija nije spremna za veliki rat, pa stoga Ukrajina uz zapadnu pomoć može potpuno poraziti rusku vojsku i diktirati Moskvi svoje mirovne uslove, koji bi uključivali povlačenje ruskih trupa na granice iz 1991., plaćanje odštete itd.
Odnosno, slikovito rečeno, Zelenski je umesto vrapca u ruci izabrao goluba na grani.
S druge strane, za sve one koji se sećaju situacije s početka aprila 2022., teško je poverovati da su ukrajinske vlasti tada mogle verovati u poraz ruske vojske. Ruska vojska je tada, povukavši trupe sa severa Ukrajine, krenula u ofanzivu na istoku – u oblastima Harkova, Donjecka i Luganska, a krenula je i opsada okruženog Mariupolja.
Ukrajinska vojska osećala je sve veću potrebu za oružjem. Prve isporuke zapadnih haubica i granata počele su tek sredinom aprila. A HIMARS se pojavio tek u junu. U to vreme niko nije govorio o opskrbi Ukrajine zapadnim tenkovima i raketama dugog dometa. SAD je čak blokirao isporuku aviona sovjetskog tipa.
U samoj Rusiji još uvek nije bilo znakova unutrašnjih nemira. Naprotiv, postalo je jasno da njeno gospodarstvo nije propalo pod sankcijama i da je izdržalo glavni udar.
U takvim uslovima čini se gotovo neverovatnim da je predsednik Zelenski mogao odbiti izuzetno “atraktivnu” ponudu u vidu ruskog povlačenja trupa sa gotovo svih okupiranih teritorija Ukrajine bez borbe, verujući u mogućnost diktiranja mirovnih uslova Moskvi.
Nameće se kao teza da su postojale neke okolnosti više sile koje su nagnale Kijev da odbije tako povoljne uslove za okončanje rata. O kakvim se okolnostima radi, može se videti iz intervjua s Arahamijem.
Premijer Johnson u Kijevu
On je spomenuo da je tadašnji britanski premijer Boris Johnson došao u Kijev i rekao da “nećemo s njima uopšte ništa potpisivati, samo se borimo”. Postavlja se pitanje: šta je tačno Johnson mislio pod “nećemo ništa potpisati s njima?” Odgovor može biti pretpostavka da su zapadne zemlje odbile dati zajednička jamstva s Rusijom o sigurnosti Ukrajine, koja su trebala biti priložena mirovnom ugovoru i sporazumu o neutralnom statusu.
Arahamija je takođe direktno rekao: “Zapadni saveznici su nas savetovali da ne pristajemo na kratkoročna sigurnosna jamstva, što je u to vreme bilo nemoguće dati.”
Prema tadašnjem planu, sigurnosna jamstva su trebala dati Rusija, vodeće zapadne zemlje i još nekoliko svetskih sila. Ako bi zemlje NATO-a odbile dati jamstva, a dale bi ih samo Ruska Federacija i, eventualno, Kina i Turska, to bi zapravo značilo potpuni prekid odnosa Ukrajine sa zapadnim svetom. To predsednik Zelenski nije mogao odabrati.
Drugim rečima, upravo je stav zapadnih saveznika “hajde da se borimo” presudno uticao na odluku ukrajinskih vlasti da odustanu od sporazuma s Ruskom Federacijom u proleće 2022. godine. S tim u vezi, jedno od ključnih pitanja u daljem razvoju događaja jeste da li se ova pozicija Zapada sada promenila.
Menja li se stav Zapada?
Nedavno se u medijima mogu naći objave da lideri SAD-a i EU navodno aktivno guraju ukrajinske vlasti da pregovaraju s Rusijom. Međutim, nema zvanične potvrde o tome – samo informacije s pozivanjem na određene izvore. Javno i ukrajinske vlasti i vlasti zapadnih zemalja ističu da nisu spremne na kompromis s Ruskom Federacijom i traže povlačenje trupa na granice iz 1991.
Kako stvari stoje, a uvelike će se pokazati iz vojne i finansijske pomoći saveznika, odnosno ako je ona doista značajno ograničena (kako predviđaju brojni mediji), onda su znakovi da se na Zapadu stav promijenio u odnosu na proleće 2022.
Što se tiče stava Kijeva, u intervjuu Arahamijem je rečeno da pregovori nisu isplativi u ovom trenutku jer je “pregovaračka pozicija vrlo loša”. Ako je 2022. bilo moguće okončati rat oslobađanjem gotovo čitave teritorije zemlje bez borbe u zamenu za neutralni status, sada takvih opcija više nema.
Alternativa nije bolja – nastavak rata sa svim svojim žrtvama i rizicima, ili mir/primirje duž prve crte uz stvarnu konsolidaciju ruske kontrole nad okupiranim područjima, a moguće je da će to biti popraćeno i dodatnim zahtevima u obliku istog neutralnog statusa. Ipak, još uvek je situacija u Ukrajini daleko od pregovora i bez obzira na količinu vojne pomoći, Ukrajina će sigurno još neko vreme nastojati poboljšati svoju poziciju.
