Srbin iz okoline Bijeljine, obogatio se trgujući nekretninama u Čikagu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Dečački san Slobodana Pavlovića bio je da izgradi most na Drini i ostvario ga 1996. godine.
Pavlović je bio vlasnik Slobomir televizije i Pavlović banke, poginuo je godine u Americi u teškoj saobraćajnoj nesreći. Sahranjen je na groblju manastira Nova Gračanica u Čikagu.
Postao je jedan od najbogatijih Srba u svetu tako što je razvio unosan posao u vezi sa prodajom nekretnina u Čikagu. Rođen je u selu Popovi kraj Bijeljine, a posao u Americi je, kako je sam rekao, započeo sa 50 dolara u džepu i velikom voljom da ostvari dečački san. Njegov san bio je da izgradi most na Drini i ostvario ga je 1996. godine kada je u rad pušten čuveni prelaz iz Srbije u Republiku Srpsku – Pavlovića most. Međutim, Pavlović se nije tu zaustavio kad je u pitanju ktitorstvo. U rodnom selu podigao je spomenik Knezu Ivi od Semberije, u centru Bijeljine, ispred gradske biblioteke, sagradio je spomenik Filipu Višnjiću, uveo je vodovod u manastir Dobrun i finansirao izgradnju pešačkog mosta na reci Rzav. Patrijarh Pavle ga je odlikovao ordenom Svetog Save prvog reda.
O svom burnom životu i uspešnim poslovnim poduhvatima pričao je u jednom intervjuu, objasnivši da iza svega što je postigao stoje dva bitne komponente – rad i upornost.
“Kad sam bio mali, čuvao sam stoku oko Drine. Tu su bili naši pašnjaci. Tad sam sanjao da jednoga dana podignem most na Drini. Prošlo je četrdeset godina od tog mog sna, pre nego što sam uspeo da ga ostvarim. Ako čovek ima san i želi da mu on uspe, sigurno će mu to poći za rukom. Međutim, najbitniji je rad, rad i samo rad. Bez toga nema ništa. Drago mi je da sam uradio mnogo dobrih stvari, tako da dela govore o meni, a ne reči”, kazao je Pavlović.
Amerika je bila prava zemlja za mene
On je potom ispričao zašto je odlučio da ode u Ameriku iako je imao veoma dobar posao i visoku platu u državnoj firmi u Skoplju, pritom otkrivši recept za dugovečnost koji počiva na, kako je rekao, “mirnoj duši”.
“Odlazeći, nisam imao strah, već volju i upornost da uradim ono što sam zamislio. Radio sam u Makedonji. Nisam mogao da se zaposlim u svom rodnom mestu zbog politike. Iz Makedonije sam otišao u Njujork. Išao sam nekoliko puta u američku ambasadu dok nisam dobio vizu. Otišao sam u Njujork na izložbu teških mašina, jer sam bio šef teških mašina u Skoplju u građevinskom preduzeću ‘Beton’. Imao sam šezdeset radnika pre nego što sam krenuo. Dobro sam živeo tamo, ali uvek sam težio za nečim bolji. Svako od nas treba da teži za boljim. Ne može da kaže: ‘Sad ću da stanem’. Nema stajanja. Kad god su me pitali kad ću u penziju, ja im kažem: ‘Kad umrem’. Kad ode duša gore, a telo dole, to je penzija. Čovek može da radi dok god može. Mene drži rad. Radim 16 sati. Ustajem u četiri sata ujutru. Ako čovek ima smirenu dušu i ne misli nikom zlo, on može da živi koliko hoće”, objasnio je Pavlović, kazavši da je odmah po sletanju na njujorški aerodrom znao da je Amerika prava zemlja za njega.
“Kad sam dolazio u Njujork, avion počne da se spušta, ja pomislim kako slećemo u more. A ono ispod nas na hiljade vozila po putu. Pomislih odmah: ‘Ovo je zemlja za mene’. Jednu noć sam prespavao na klupi, a onda je došao teča iz Indijane da me pokupi i odvede kod sebe. Proveo sam dve nedelje u Indijani, pa otišao u Čikago, gde sam i ostao. Srpska dijaspora u Čikagu je najjača, ima više od 500 hiljada ljudi. Tamo ima 19 crkava i dva manastira. Najveći problem mi je bio što nisam znao ni reči engleskog. U jednom trenutku sam čak poželeo da se vratim nazad, ali sam ipak ostao 55 godina. Međutim, brzo sam našao posao. Zaposlio sam se u velikoj fabrici za topljenje diferencijala. Težak posao. Radi se pod ogromnom vrućinom… Zato sam prešao u drugu firmu, gde sam ostao godinu i po dana, a nakon toga sam se upisao u školu jezika da naučim engleski”, ispričao je on.
Počeo posao s 50 dolara
Njegov put ka uspešnoj poslovnoj karijeri, kako je rekao, počeo je kad se oženio suprugom Mirom, koja mu je dala vetar u leđa i osokolila ga da nastavi školovanje, tako da je Slobodan završio fakultet i nakon toga počeo da razmišlja kojim poslom bi mogao da se bavi.
“U Americi sam upoznao svoju buduću suprugu Miru, koja je u tu došla s roditeljima, dva brata i sestrom. Bili su pre toga pet godina u Austriji, u logoru. Supruga je bila glavni stub naše budućnosti. Ona mi je rekla: ‘Idi u školu, završi fakultet, da nešto možemo u budućnosti da postignemo’. Ja sam za četiri godine završio elektroniku i upisao menadžment. Gledao sam šta bi mi najviše odgovaralo. Čovek ako radi ono što ne voli, ne može nikad da uspe. Tražio sam sebi posao na kojem mogu da uspem. Pronašao sam se u nekretninama. Zato sam završio dodatnu školu za prodaju nekretnina, dobio licencu, da bih mogao da idem napred. Posao sam započeo sa 50 dolara u džepu. Imao sam cilj i nisam ni gledao koliko radim – da li osam, šesnaset ili dvadeset i četiri sata ako treba. Cilj mi je bio da kupim tri apartmana u jednoj zgradi. Tako sam našao jednu zgradu sa šest stanova koja je imala i podrum u kojem je mogao da nikne još jedan stan. Pitao sam koliko košta, oni kažu 59 hiljada dolara. To je bilo 1970. godine. Gledao sam tu zgradu, a nisam imao pare. Imao sam dve hiljade zarađeno, moj brat je dao dve hiljade, broker mi dao četiri hiljade i još četiri hiljade sam pozajmio od nekoga, znači ukupno dvanaest. To je bio ulog za kupovinu zgrade. Tako sam je preuzeo, doterao je, duplo podigao rentu i, od zarađenih para na rentiranju, sam sebi prodao zgradu za 120 hiljada. Tako sam došao do operativnog novca u banci za kupovinu još jedne zgrade koja je imala 38 apartmana. Ubrzo su ispred moje firme počeli da se prave redovi – ljudi su čekali da kupe stan kod mene”, ispričao je Pavlović, a potom otkrio da je u jednom trenutku, usled velike inflacije, ostao bez ičega i počeo da sve gradi ispočetka.
Sve izgubio sa 47 godina
“Međutim, 1984. godine, kad je bila velika inflacija, imao sam veliki pad. Na jedan dolar plaćao si kamatu od 25 odsto. U to vreme sam podigao veliki kredit da investiram u nove projekte, nisam znao da će biti tako velika inflacija, i tako sam pao. Ostao sam bez svega. Naredne godine sednem sa ženom i kažem joj: ‘Ti imaš mene, ja imam tebe, sve smo izgubili, daj da počnemo ispočetka’. Tako sam sa 47 godina krenuo opet od nule. Uspeo sam da se oporavim, opet postavio posao na noge, a 1991. godine počeo da ostvarujem svoj san – da gradim most preko Drine u rodnom kraju. Moja poruka je – rad, rad i samo rad. Rad drži čoveka. Ne mogu da shvatim da neko može da sedi i da ne radi ništa”, zaključio je Pavlović.
