POSLE filma “Kuda ideš, Aida”, muslimani snimaju i film o Naseru Oriću, najavio je glumac Emir Hadžihafizbegović, iako javnost i dalje nije zaboravila tragičnu sudbinu malog Slobodana Stojanovića, dečaka koji je imao samo 11 godina kada je svirepo ubijen od strane pripadnice Orićeve tzv. Armije BiH.
– Taj se film priprema da se jednom skine stigma sa heroja koji je otišao u Hag, oslobođen optužbi, moramo napraviti film o Naseru Oriću – poručio je Hadžihafizbegović.
Nastavak teksta je veoma uznemirujući, a govori o brutalnom ubistvu koje su počinili pripadnici Orićevih jedinica, a za koji je osuđena žena mostrum – Elfeta Veseli.
Slobodan Stojanović (Teslić, 18. oktobar 1980 — Donja Kamenica kod Zvornika, 1992) je srpski dečak koji je svirepo ubijen jula-avgusta 1992. u okolini Zvornika, od albanke Elfete Veseli, pripadnice Oriećve tzv. Armije BiH.
Napeta situacija oko sela Donja Kamenica eskalirala je 29. maja 1992. Porodica Ilije Stojanovića se našla na strani koju su kontrolisali Muslimani. Narednog dana, 30. maja 1992. u porodičnu kuću došao je Muhamed Čikarić iz Kamenice, zaseok Alići, koji je Iliji Stojanoviću zabranio da beži. Istog dana započeli su pregovori između srpske i muslimanske strane na barikadama u mestu Kruške. Muhamed Čikarić je poslao Iliju Stojanovića da odnese poruku srpskoj strani, da ih pita da li su za pregovore i napomenuo je da im nedostaje pet njihovih boraca. Ilija je odneo poruku i zatim se vratio kući. Sa svojom porodicom bio je u kućnom pritvoru sve do 4. juna 1992. kada su na mestu Kruške Stojanovići i tri poginula srpska borca razmenjeni za šest živih pripadnika tzv. Armije BiH. Stojanovićima je u selu ostala sva pokretna i nepokretna imovina. Porodica Stojanović se smjestila kod svog kuma Zorana Miloševića u zaseoku DŽenarike.
Slobodan je tugovao za svojim psom koji mu je ostao kući. Često je tražio da ode nazad u selu da odveže psa i da ga dovede kući. Roditelji su ga odvraćali od te ideje, ali se dvanaestogodišnji Slobodan teško mirio sa tim. Neodustajući od svoje namere Slobodan je 27. jula 1992. otišao od svoje kuće, prošao kroz barikade i otišao u pravcu rodne kuće da bi doveo svog psa. NJegovog oca Iliju koji je u to vreme bio u Zvorniku o Slobodanovom nestanku obavestila je lokalna komanda srpske vojske.
Slobodanov otac je već narednog dana „glasom sa brda na brdo” pregovarao sa muslimanskom stranom i tražio informacije o Slobodanu. Sa druge strane dolazila su uveravanja da je Slobodan živ i da je na sigurnom u Tuzli i da njegovi ne brinu. I tokom narednih dana Ilija je tražio informacije o svom sinu i dobijao je isti odgovor. U nastavku potrage Ilija je od više Muslimana dobio informaciju da mu je dete ubijeno i da je za taj zločin kriva Elfeta Veseli zvana “Kosovka”.
Postoje indicije da je Slobodan bio živ, po zarobljavanju, još nekoliko dana i da su ga vojnici vodili sa sobom. Da je Slobodan bio u zarobljeništvu i da je zlostavljan potvrdio je i Omer Đulbegović, saborac Elfeti Veseli koji je naveo da su dečaka prvo držali zatvorenog u podrumu. Prema njegovom svedočenju dečaka su dvojica vojnika tzv. ARBiH, nakon 20-25 dana, odveli da im pokaže gde je, navodno, Slobodanov komšija zakopao pušku “M-48”. Nakon što je Slobodan pokušao da pobegne vojnici su ga uhvatili i istukli. Na suđenju Veseli, Demirović se prisetio da je jedne prilike video Slobodana u ćošku, skinutog golog i da su svi galamili na njega jer je pokušao pobeći kad su ga kupali. Dodajući da je pokušao pomoći i uspeo smiriti galamu.
– Naredno jutro Demirović je krenuo na teren i svratio je da vidi Slobodana: Vidim sedi s ručicama… Gleda i trese se. Gleda me krupnim očicama, smirio ga je sa pričom da će verovatno biti razmenjen.
Nakon što se vratio sa terena saznao je da je Slobodan ubijen. Vojska Republike Srpske oslobodila je Donju Kamenicu 16. februara 1993. i od tada su se vršila traženja nestalih lica. Slobodanovo telo je pronađeno 13. juna 1993. u masovnoj grobnici na brdu Ždrijebci kod Jošanice. Masovnu grobnicu su pronašli i otkopali pripadnici Vojne policije iz Milića, a identifikacija je obavljena u Vatrogasnom domu u Zvorniku. Telo su identifikovali njegova majka Desanka i, tada 15-godišnja sestra Slađana koja je pozvana sa nastave da identifikuje bratove posmrtne ostatke. Obducent dr Zoran Stanković, patolog, konstatovao je u svom izveštaju da je dečak umotan u plavi radnički mantil. Konstatovao je brojne i smrtonosne povrede na lobanji i telu nanesene tokom života i posle smrti. Dečaku je za života bilo odsečeno desno uvo, takođe su mu oštrim predmetom nanete posekotine u predelu stomaka. Sve ovo je ukazivalo da je dečak podvgnut teškoj torturi i da je umro u teškim mukama. U slepoučnicu mu je, iz neposredne blizine, ispaljen metak. Slobodanova sestra je kasnije svedočila o ovom događaju:
– Brat je bio na stolu, a pored njega se nalazio plavi mantil. Lobanja je bila odvojena od tela i na njoj se nalazila rupa. Telo je bilo u fazi raspadanja, ali vidno rasečeno i unakaženo.
https://twitter.com/i/status/1373610982837252096
Sud BiH osudio je pripadnicu nekadašnje tzv. ARBiH Elfetu Veseli na deset godina zatvora, 8. maja 2019. godine, zbog ubistva maloletnog dečaka. Drugostepenom presudom izrečenom decembra 2019. Apelaciono veće suda BiH je poštrilo kaznu na trinaest godina.
Zaštićeni svedok Tužilaštva BiH “S-1” doveo je u direktnu vezu Nasera Orića sa ovim svirepim zločinom.
Očevidac je potvrdio da je Elfeta Veseli nožem presekla vrat dečaku, ali da nije video kada je ispalila jedan ili dva hica iz pištolja koji mu je prislonila na glavu.
– Na mestu zločina osim Orića bili su i Sakib Halilović Kibe i Zulfo Tursunović. Tog dana tokom sukoba sa srpskom vojskom sam ranjen, posle čega su me odneli u ambulantu u Kamenici gde je bilo zborno mesto svih jedinica. U jednom momentu čuo sam dečji glas: “Bežite, bežite, evo balija, pobiće nas sve”.
– Dečak je bio udaljen 10-15 metara od Orića i Kibeta. Prišla mu je Elfeta Veseli i uhvatila ga za glavu. Neko je, kaže, rekao da će ona napraviti “belaj”, na šta je Orić odgovorio da “ona nema j… za to”. Sa udaljenosti od nekih osam metara, video sam kako Elfeta drži dete za glavu, uzima nož i govori: “Ako sam ja balinkura, on je četnik”, nakon čega mu povlači nož ispod brade.
Ispod vrata je tekla krv, a ja sam okrenuo glavu i čuo krkljanje, kao da je hteo nešto reći. Ona ga je odgurnula. Kada je pao, davao je znake života. Neko je tada rekao da je “tek tada, gotov” – ispričao je “S-1”.
Svedok je vidio da je Elfeta, kad su je napali za to što je uradila, uzela “dugu devetku” i prislonila dečaku na glavu, ali da nije video kada je pucala. Ali je, kaže, skinula i bacila krvavu košulju i otišla da opere ruke.
– Niko se nije nadao da će to uraditi. Niko je za to nije kaznio, ni Orić, ni Kibe.
Svedok je izjavio da je dečak imao između 10 i 15 godina. Pojavio se na biciklu iz pravca Glođanskog brda. Bio je mršav, smeđe kose. Imao je na kolenima pocepane pantalone i belu majicu.
Slobodanovo stradanje je ostavilo teške posledice po porodicu koja se nikada nije oporavila. Majka Desanka je preminula 2006. a otac Ilija 2013. Sahranjeni su uz grob svoga sina. O smrti svoje supruge Ilija je rekao: Nije Desa mogla više da izdrži. Prepuklo je majčino, a i moje srce. Ne znam kako sam još u životu. Moja Desa je otišla u velikim mukama, bolu i patnji za našim Slobodanom, koji je ubijen na najsvirepiji način. Ni lečenje u Beogradu, ni sve pažnje lekara nisu joj mogle pomoći dodajući da: Ja se radujem odlasku sa ovog sveta. Valjda ću tamo negde biti sa mojim Slobodanom i njegovom presvisnulom majkom.
